poucne price

BALERINA

Ponekad u životu dosta toga kada se desi nas iznenadi a tek posle razmislimo o svemu i vidimo koliko tu ima sreće i sudbine. Upoznali su se sasvim slučajno preko cipela za balet.

Na putu sa posla pored kako se kasnije ispostavilo baletske škole, za oko mu je zapala jedna crvenokosa devojka, nije joj čak ni lice video, već je izletela pravo ispred njega iz ulaza i krenula niz ulicu žustrim korakom, njen crveni rep se klatio poput satnog klatna, vitke noge, i ranac su sve što je video. Iz ranca je virila jedna cipela za balet, a uskoro je i ispala.

Videvši da je devojka i dalje odlazila niz ulicu a cipela ostala, pokupio ju je i požurio za njom. Nije to baš susret koji bi iko priželjkivao, treba zaustaviti nekog ko možda i ne želi, jedno hej izvini, i ona je usporila, jednom rukom joj je dotakao rame i ponovio:

-Hej izvini, mislim da je ovo tvoje, 

Ona se okrenula, pomalo iznenadjeno, pomalo ljuto, i onda ga je pogledala pravo u oči, njene behu zelene, i potom je ugledala cipelu u njegovoj ruci i shvatila o čemu se radi, osmehnula se konačno, a on je izustio:

– Mislim da je tvoja, pošto nije moj broj sigurno

Osmehnula se pokazujući lepe zube, gledala ga i uzela cipelu koju joj je nudio

-Kako da ti zahvalim za ovo, pitala je i dalje se osmehujući

On se osmehivao takodje, i prozborio je konačno:

 -Pa eto mogla bi me odvesti na piće, ipak sa jednom cipelom plesati nije isto kao sa obe

Nasmejala se na to, razmenili su kontakte i otišli posle nekog vremena, i tako ponovili par puta pre nego je to postalo nešto mnogo više od pogleda, nežnih dodira ruku i priče. Posle par meseci su počeli i da žive zajedno, prosto kao da su svi delovi slagalice konačno legli na mesto.

Kasnije mu je uz piće rekla da je tog popodneva bila besna i tužna jer je napustila baletsku školu, i da bi najradije otišla što pre kući da se smiri i isplače kad ju je neko potapšao po ramenu i ponudio joj cipelu, a eto taj iskreni osmeh dečka koji je držao malenu cipelu u rukama jedva je dodirujući je nekako sve to potisnuo u drugi plan. Rekao joj je da je ona njegova balerina i bez škole i ma šta ko rekao i poljubio je, dugo i nežno.

Pošto sa baletom više nije mogla, vratila se na svoje studije i prionula je na to da bi što pre završila kako bi mogli da žive lakše i bolje oboje, on se nije brinuo, radio je i mogao je da uz dodatne poslove priušti dovoljno za skroman ali lep život. A u ostalom bitno je da postoji ljubav uzajamna i onda je sve lakše.

Ona se brinula jer njegov posao i nije baš bio uobičajen, ali je on samo odmahivao rukom na to, i uvek bi je zagrlio pre nego bi na posao otiša, a kada bi se vratio uvek bi ga čekala budna samo da ga dugo zagrli i tako ljubomorno i čvrsto drži.

Posle više meseci života shvatili su da su konačno našli jedno drugo, posle male i kratke ceremonije u opštini otišli su na vikend, ona je za tu priliku obukla jednu svetlo zelenu haljinu, njene bele cipelice i tanak kaiš su se uklapali sa bisernom ogrlicom darom njegove porodice, skromni prsten je krasio njene vitke prste, a crvene usne su se razvukle u zagonetni osmeh kada joj je rekao da ima još jedan poseban poklon za nju. Dao joj je omalenu kutijicu i upozorio je da bude pažljiva, ona je sa dečijom radoznalošću otvorila i u kutiji je bila balerina od stakla u pirueti i malom zlatnom dijademom.

-Rekao sam ti da si ti moja balerina ma šta mi ko rekao

Osmehnula se i zagrlila ga, zaplakala je i na njegovo uz osmeh da će pokvariti šminku ga samo pogledala tim prelepim očima i poljubila.

Život je išao skladno svojim putem, završila je fakultet i našla posao u jednoj kancelariji, i dalje ga je brižno ispraćala i čekala kada bi se sa posla vraćao. I uvek bi to činila sa osmehom makar se tek i probudila i uvek bi na njegovo spavaj dodala:  

-I hoću ali uz tebe i samo bi se nasmejala

Nije prošlo previše i počeo je da primećuje da mada je bila vitka , sada je mršava, nije bilo bola, nije bilo naznaka, a kada je bol došao i kod lekara je postalo jasno da je nešto strano i mračno njeno telo obuzelo. Pokušali su sve, i probali su sve, i trave i travke i meleme, i lekove, i zračenje i kada je delovala bolje rezultat je bio isti uvek, njena kosa crvena je nestala i posle ponovo izrasla. Prestala je da radi, više nije mogla, i bila je u stanu , on je i dalje išao na posao i ako to nije želeo, želeo je samo da bude uz nju, ali je morao da zaradi za lekove, za život,  za oboje.

Znao je gde sve to vodi, znala je i ona, i o tome nisu ni govorili, samo su se očima gledali, i ona bi uvek bila ta koja bi se prva osmehnula, a onda i on za njom.

-Biće sve u redu govorila bi,

-Naravno da će biti, ipak si ti ta koja je kose crvene, ogovarao bi joj ljubeći je

Znao je ali nije želeo da veruje, pa i zar ima ičeg lošeg u bolje verovati. Voleo ju je, ona je bila njegova iskrena i najdraža i on njen.  Dani su išli svojim tokom, sada već bi bila toliko umorna da bi je uglavnom zaticao kako ga usnula  na kauču čeka, i dalje bi ga grlila i osmehom čekala. Njene zelene oči su i dalje bile svetle, i jasne kao i prvog dana, ali ona nekad vitka, a potom mršava se prosto topila , bila je ponekad kako je mislio skoro prozirna,  a njene  oči i osmeh su ostali isti.

Ništa nije nagoveštavalo, i kolege na poslu su ga posle par meseci čudnog gledanaj ponovo gledali kao nekada, mada su imali tu neku upitnost i on je znao da su se oni pitali dokle i nadali se radi njega, radi njih.

Još jedan beše dan, i kraj smene, na putu kući kupio je hleb i bombone, svratio je po jedan cvet divlje trešnje koje je proleće iznedrilo, bio je crvenkasto beo i mirisan, odlomio ga je i poneo njoj. Kada je kući stigao njenu omiljena muziku je stub svirao a ona je bila na kauču. Sa dovratka pošto je  spustio sve na sto i krenuo sa grančicom načičkanih cvetova ka njoj prozbori:

 -Danas si rešila i komšije da slušaju tvoju omiljenu muziku

 Ali odgovora nije bilo, i u par koraka od vrata do nje on je sve shvatio, svaki njegov strah se ispunio. Ležala je opruženo kao i uvek, kao da spava, imala je osmeh na licu, i više nije bila tu.

 Slomio se i pao pored nje držeći je u naručju. Ona je bila tu, ali više nje nije bilo. Imala je svoju zelenu haljinu na sebi. Volim te je ostalo ispisano karminom na ogledalu i poljubac. Mora da je osetila, mora da je znala, ništa  više nije mogla. I kada se spremaš na nešto loše nikada nisi spreman za to. Plakao je dugo i bolno.

 Služba je prošla, sve obaveze ovozemaljske koje se moraju uraditi, dobio je odmor ali je podneo zahtev da se vrati na posao. Radio je kao automat, radio je kao robot, a kući mu je bilo najteže kada bi se vratio. Nikada nije pomislio da će se tako odigrati, jer on je taj koji je svaki dan rizikovao a ne ona, on je bio vatrogasac i voleo je to, radio je svaki dan da bi sve zaboravio, ali svake večeri ta soba, taj stan, njen miris parfema bili su mu još teži.

 Jedne večeri behu u veliki požar uvučeni, rekoše da je dečak u stanu ostao, razbio je vrata i kroz vatru se probio, našao ga je usnulog u krevetu, izneo ga je, dao mu vazduha, imao je oči poput smaragda, imao je oči kao ona što je imala, sve je učinio i hitnoj ga je predao, ali dečak nije preživeo a imao je samo 5 godina, šta je on pa to zaslužio kad mu je život tek počeo.

 Kada su se vratili iskoračio je iz kamiona, otišao je pravo kod svog komandira, nije se ni presvukao, nije se ni umio, ušao je bez kucanja i samo tiho rekao:

-Ja ovako neću moći više , i potpuno se slomio.

Nisu ga hteli tek tako pustiti, ali je on znao da se više neće u vatru vratiti, na kraju je povremeno teoriju kolegama predavao. U stan je ušao samo jednom, stvari je pokupio, njenu majku je zamolio da uzme sve što želi, kada ga je prodao, uzeo je omanju kuću na proplanku van grada.

Kuća je bila mala, ali taman kolko treba, imala je radionicu u kojoj je svašta od drveta pravio. Imao je sada i psa, crnog kovrdžavog, koji je stalno podno njegovih nogu visio, i sada dok je knjigu pored prozora čitao on je zalajao i to je bio znak da u šetnju idu.

Spustio je knjigu na sto pored prozora i izašao vani, od promaje zavesa se pomerila i preko knjige prešla zakačivši se za ram a u njemu behu nasmejani on i ona u zelenoj haljini, pored rama je stajala mala staklena balerina u pirueti.

Život nosi i dane sreće i dane tuge, a oni uvek imaju svoj kraj.

 

Tekst poslao Ivan Janković

 

(Visited 44 times, 1 visits today)