poucne price

Duša ne živi u telu kao u kući, već u tuđem kao u pristaništu

Gledaš me u oči, iako mi preko lica pada nekoliko pramenova kose. Tvoj pogled me prožima do srži. Zamišljam da plešemo.
Moja ruka u tvojoj kosi. Moja ruka na tvom ramenu. Moja ruka u tvojoj ruci. Napolju, svet se lakira sjajem kiše. Hladno je. Zadimljeno potkrovlje. Naš svet je siguran. Ili se bar tako čini. Tvoji dugi prsti. Tvoja meka koža. I tvoje oči u čijim se dubinama plavetnila muti svest. Trepćeš mi uz obraz. Nasmejala sam se. Ti nisi. A onda si obojio zabrinuto lice najmanjim osmehom. Nekad ni ne slutiš da su jedne plave oči tvoj čitav svet. Svet je klupko ulica i drveća. Imena i datuma. Noći i dana. Svet je igračka, sastavljena iz delova koji se okreću oko svojih šarki. Prišao si prozoru. Svaki pokret koji napraviš stvara iskricu svetlosti. Ugledao si jato ptica i pomislio koliko su srećne i slobodne. A na nebu je bio vrtlog oblaka. Možda i one nekud beže da se spasu. Sve je tako relativno. Zaspao si. Disao si teško, ali ritmično kao zvuk voza…voza koji će u zoru stići. Sanjaj mene ili pusti misli da lutaju. Ti si slika u muzeju. Hodam po mapi koju si ti nacrtao samo za mene.

Celina smo samo ti i ja.

 

Tekst poslala Ana Lučić

(Visited 35 times, 1 visits today)