poucne price

Koraka svojih znaš li broj?

Ponekad stvari su daleko od onoga što smo zamislili. Tražiti krivca za to je možda zanimljivo ali je suvisno. Kada krenemo na put on uvek iznenadi na neki način, kada zaplovimo životom svašta se krije.

 U oluji koj je zahvatila moj brod nije se moglo više ni napred ni nazad, smer koji god da uzmeš je isti, more, dno, stenje, smrt. Izbora je više a kraj je isti. Kontrolu nemaš i samo si putnik u nečijoj tudjoj zamisli. Kada je svesnost prokrčila put kroz san, i bol joj pomogao da bi se telo osetilo živim, znao sam da mi se želja nije ispunila.

 -Umri rekoh,  čuh te večeri u talasima

 -Ne

-Uzmi me viknuh,

 -Ne , beše odgovor,

 -Pusti me više, beše šapat,

 -Ne, vrati se jednako,

 -Umri, potonimo sada,smrti primi me,

 -Ne, nije tvoj red večeras, dolazim ja po tebe kad bude vreme… to ti je obećanje…

 -Potoni ladjo moja snova, spusti nas na dno, jer ovo nije vredno više ičega,

 -Umoran sam čekanja, rekoh i napustih svest

 A brod niti je dno poljubio, niti talase prelomio, ostao je na hridima nit da plovi nit da tone, zaglavljen izmedju života i smrti, i ja jednako sa njim.

 Smehom očajnika koji je živ uprkos svom trudu suprotno, morem natopljen što ležah u utrobi broda snova znao sam zašto sam još uvek tu. Nije mi dato da se odmorim, mada još moram i sa kopnom da se borim, svaki korak traži previše bola, previše borbe, dovoljno krvi i suza, i to je moj put tu nema izgovora i olakšanja, što pre kreneš pre ćeš stići ma gde to bilo.

 Zakoračiš i nastaviš i po danu i po noći da gaziš putem što ga sam krčiš. I ugledaš zvezdano nebo što te  na put vode, i setiš se da i zvezda što na nebu sija, kada padne u utrobi zemlje nestane poput sagorele stene zauvek lišene svog neba i svog sjaja jer više nije zvezda već je postala deo zemlje ma kolko različita bila.

Snove imaš i moraćeš da ih gaziš na putu svome, ma kolko pucali poput stakla pod nogama, drži ih u sećanju jer neki snovi se moraju ostvariti inače smisla tu nema ni za treptaj oka, ni za jedan šapat mraka.

 Predaja je smrt kompromis je izdaja, biti neko drugi nije rešenje to je smrtna osuda, shvatiti druge je bitno, shvatiti sebe je još bitnije, živi mada znaš da će bola biti, ali tako je jer osećaš jer umeš to  i od toga bekstva nema, a smrt će doći kada vreme bude ni tren pre niti posle.

Gazi samo šta god da put čini na njemu ostani, i koračaj, a prvi korak počinješ kada ujutru iz snova izadješ.

 Ako si borac bori se, ako nisi predaj se ili se mani svega toga i koračaj kako god želiš, put tvoj čeka tvoje korake.

 

Autor: Ivan Janković

 

 

 

(Visited 40 times, 1 visits today)