Zašto misliš da znaš šta želim?

Zar zaista misliš da znaš šta mislim i šta osećam? Zaista misliš da znaš moje snove sve, i one koje tek snivati trebam?

Na osnovu čega prekidaš svaku moju reč izlažući svoje vidjenje mene?

Misliš li da sam jednostavan, da sam poput otvorene knjiga, da su moji snovi poput tvojih?

Ne!

Zaboravio sam jos kada sam tu rec rekao mirnim tonom, odavno kada dodjem do te reci ona udara poput oluje sagovornike, koji posle mogu samo gledati moja ledja dok odlazim. Odavno sam izgubio želju da se ubedjujem sa svima koji misle kako znaju bolje od mene moj život voditi, kako znaju sta ja želim i šta ja hoću, a pride nisu ni dve rečenice moje ikada saslušali, pride šta oni znaju šta sanjari snivaju!

Moj ton, moj pogled, ništa im dovoljno nije, kao ni to da ja njihov život ne želim živeti, niti zato sto mi to plan nije, niti jer eto jednostavno nije moj!

Siguran sam da ako vec čitas ove moje redove si jedan od onih kome se dogadjaju ovakve stvari, te me razumeš od reči do reči, jer možda i u rečima i izmedju njih pronalaziš neki deo sebe.

Odavno sam prestao da se sramim kada pustim da moj glas završi polemiku , kada onome ko misli da je u mojoj glavi kažem da leti napolje, i da krene trčati brže i brže, jer ako ga pojurim neće se više dobro provesti. Nikada nisam trpeo tudje ideje o mojim zeljama, nikada nisam trpeo da me neko smatra jednolicnim i obicnim, nikada nisam imao teznju da se uklopim u kalup koji drustvo trazi, nikada nisam drugima pricao šta da misle i šta da sanjaju.

Snovi su svetinja, snovi su samo moji, snovi su moj odmor od svih briga jave, to je ono čemu svake noći trčim, gde sam bar za tih par trenova nadoknadio sve sto za dan nisam, tamo moji brodovi ponosno pučinom plove.To je moj odmor od ove kaljuge ljudske u kojoj otvorim oči svakog jutra.

I snove treba čuvati za sebe, poput dragocene slike ili pisma, zakopanog duboko u fioci radnog stola ili knjige, dostupno samo nama. Kako neko zamišlja da ima pravo da poseduje moje najdragocenije i najbliže misli i sećanja, moje JA?

Nema pravo, nema niko pod nebom plavim. Moja glava je moja utvrda, to je samo moje i čuvaću ga dokle god me ima, jer predati tu utvrdu je izgubiti sebe, postati samo broj, samo kopija, postati poput njih.

Zato čuvajte vaše snove, podelite ih samo sa onima retkima koji vas razumeju i bez reči. Koga briga za kalupe koji svi nameću, i kada je najcrnje nebo to je samo faza pre nego se razvedri sve. Verujte u sebe, uprkos svima pa i sebi, put je samo vaš, kao i snovi.

Autor: Ivan Janković

(Visited 61 times, 1 visits today)